Uspeo si konju, izgubio si jedinu koja je vredela
"Šta ti je?" - trže me glas, dubok i hrapav od pića, dok izgubljeno gledah u udaljenu pukotinu zida. Zida koji je po svemu sličan meni, zapušten, zanemaren i napukao. Kao i da je on hteo da bude takav, neprimetan. Da postoji i služi, ali se ne nameće. "Ništa" - slagah. Nedostajala mi je, jos od onog dana kada sam je napustio, a kasnije ponos nije dozvolio da se vratim. Bilo je i boljih i lepših, ali negde u nekom kutku neracionalnom ona je ostala najbolja. Mozda ne i najbolja, pre najdraža, moja najdraža. "Opet ona" - bivah pročitan - "Čime je tako posebna?". "Ne znam" - odgovorih i mislih da je tako. No nije, setih se rupice koja se stidljivo pojavi na levom obrazu kada se nasmeje i blago nagne glavu, nakon sto nam se pogledi kao slučajno spoje, oči neobjašnjivo plave i njen dah koji me je najnežnije budio. Setih se dlačica na njenom stomaku, koje se primete tek kada se orose kapima znoja, kako se povijaju pod mojom rukom. Arhipelag gotovo nevidljivih mladeža pod njenim desnim ramenom, koje sam jutrom tako rado brojao, i još pamtim oblik svih sedam brižljivo raspoređenih unutar tog malog prostora. Njen tako divni osmeh koji usiljeno ocrta na licu kada je tužna, ali to potiskuje u sebi. I kao da me tim osmehom kažnjava svaki put kad je vidim, ona je mozda i srećna, a ja sam barem ostao ponosan. Ma vraga ponosan, samo najobičnija kukavica koja trazi sreću na dnu čaše gledajući u zid ili pak svoje srce. "Konobar" - dozvah, pokušavajući da skupim snage da pozovem broj koji još uvek znam. "Ne radi to" - posavetova me višestruko razvedeni alkoholičar, moj prijatelj, moj jedini prijatelj. "Ne želim, ali moram" odgovorih, a on klimnu i uputi pogled razumevanja. Zvoni, "Ne govori ništa, samo me saslušaj, iako nisam zaslužio. Želeo sam te, ali nisam znao da te volim. Srce je uvek znalo, ali..." mrmljah u slušalicu "Volim i ja tebe" - reče - "ali te više ne želim" - prekide. Sasekla mi je i poslednju nadu, do tad sam imao barem nju, a sada promašen život u kome dane trošim, ali ih ne koristim. Ustadoh bezvoljan, krajevi usana kao da su se otegli do zemlje koliko su teški, odlazim do parka do naše klupe i našeg drveta. Njišem se na vetru, poput njene kose, pod mojom rukom kad smo se prvi put poljubili, kad me je dotakla tim malim, slatkim blago zakrivljenim usnama i rekla da me voli. Sijalo je to i iz nje, a ja sam bio samo đubre kome tada nije bilo do ljubavi. Odlazim misleći na sreću, sve račune sam rasčistio, sve na svoje mesto složio, ali ne oprostih sebi što sam nju izgubio.
Besmisao smisla ili smisao besmisla
Činjenica je da ukoliko ste Dennis Ritchie, Vaš odlazak u večna lovišta će biti bedno propraćen u odnosu na Vaš doprinos. Ukoliko ste ceo svoj život bili skromni i posvećeni samo nauci bićete zapamćeni samo u stručnoj javnosti. Naravno da ako ste posvećeni nauci, a ne samopromociji, slava Vam nije od presudne važnosti, ali to ne znači da je ne zaslužujete.
Suprotno gore pomenutom, ukoliko ste recimo Steve Jobs, nakon smrti ćete biti uzdizani do statusa legende i mit o Vama će postajati sve nestvarniji i popularniji. Dakle ako rešite da svoj doprinos upotrebite vezujući ga za sebe i time stvarate kult ličnosti, bićete poznatiji i poštovaniji. Samim skupljanjem svih zasluga za sebe, time što sebi pripisujete doprinos čitavog tima ljudi, Vi stvarate prividnog supermena od sebe i obezbedjujete sebi nezasluženo mesto u istoriji.
PS:Cilj teksta nije da se umanji Jobs-ov značaj, nego da se ukaže na iskrivljenost moralnih normi u svetu u kom je marketing sve. Potvrda teksta je i što će većina onih koji tekst pročitaju guglati podatke samo o jednom od pomenutih ljudi, a za drugog će znati ko je i šta je.